Noam Čomski kaže da u društvu postoji zavera ćutanja o neprijatnim stvarima. Poslednjih dana tako nešto dešava se sa srpskom desnicom. Posle iznenadnog pomirenja s Makedonskom pravoslavnom crkvom, SPC je, da iznenađenje bude još veće, izdala i tomos o autokefalnosti kojim je bezuslovno prihvaćena samostalnost crkve u susednoj državi.
Malobrojni desni analitičari koji su se oglasili tvrdili su da je vrh srpske crkve pravilno postupio, jer je na taj način sprečio Vaseljensku partijaršiju da ona izda tomos i da na taj način ponovo, posle ukrajinskog presedana, potvrdi svoje pravo da bude arbitar u crkvenim sporovima u pravoslavnom svetu.
Nema sumnje da je vaseljenski patrijarh u službi američke spoljne politike i da njegovo ponašanje nije motivisano verskim uverenjima i kanonima. Ni to nije nikakvo čudo, budući da su hrišćanske crkve, i na istoku i na zapadu, oduvek bile podređene svetovnim vlastima: Cuius regio, illius religio.
U utorak 7. juna usledio je novi šok. Kabinet arhiepiskopa MPC Stefana izdao je saopštenje u kome se zahvaljuje sestrinskoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi na “preporuci”, ali da tomos o autokefalnosti čeka od vaseljenskog patrijarha “prema njegovim kanonskim i istorijskim nadležnostima.” Drugim rečima, SPC je namagarčena.
Zašto je do toga došlo? Kao što vaseljenski patrijarh nije autonoman i nezavisan od svetovnih vlasti, tako nije ni patrijarh srpski Porfirije. On je postupio po nalozima sa Andrićevog venca i grdno se nasankao.
SPC više od pola veka nije htela da prihvati činjenicu da vernici u Makedoniji žele da imaju vlastitu crkvu. Umesto da se pomirio s takvim stanjem stvari, srpski episkopat ga je decenijama ignorisao. Iza takvog tvrdoglavog stava stajala je utopistička iluzija da su Makedonci Srbi, a ne posebna nacija. Da je SPC postupala trezveno, ona bi davno prihvatila autokefalnost MPC, ali pod po nju povoljnijim uslovima. U tomosu, koji MPC tretira kao preporuku Vaseljenskoj patrijaršiji, kaže se između ostalog: ”Sveti hramovi i manastiri, naročito velike svetinje iz nemanjićkog perioda i poznijih perioda srpskog prisustva crkvenog graditeljstva i kulturnog stvaralaštva na tlu današnje Severne Makedonije, kao i ukupna pokretna i nepokretna imovina SPC, unutar njenih granica ustupaju se na korišćenje novoj autokefalnoj sestrinskoj Crkvi”. To faktički zanači da se SPC odriče najvažnijih srpskih bogomolja iz srednjeg veka. Osim toga, patrijarh Porfirije ni njegova sabraća iz Sinoda ništa ne kažu o tome šta će biti sa pravoslavnim vernicima srpske nacionalnosti u Makedoniji. Budući da MPC insistira na stavu da samo vaseljenski patrijarh odlučuje o njenom statusu, teško da će ovaj dozvoliti da SPC dobije jednu eparhiju u Makedoniji ili da joj pripadne neki od nemanjićkih manastira.
Neosporna je činjenica da su MPC 1967. stvorile ondašnje vlasti, uz značajno angažovanje UDB-e. Ali, tamošnji vernci su takvo stanje prihvatili. I srpska crkva proteklih dana postupala je po nalogu vlasti. Uostalom, u episkopatu odavno važi pravilo da se udbaška ne poriče.
U najgoroj poziciji našao se arhiepskop ohridski Jovan koji je godinama bio u zatvoru zbog odanosti srpskoj crkvi, a sad je pušten niz vodu. Porfirije je poslao poruku svojim vernicima i sveštenicma da se ne isplati stradati za crkvu.
U čemu je problem srpske desnice? Njen politički program je kapitalistički ekonomski sistem i versko-etnički ekskluzivizam, s pravoslavljem kao centralnom temom. Zbog toga ona ne može da ulazi u konflikt s crkvom, jer bi u tom slučaju izgubila svoj politički profil. Desnica ne može da prihvati činjenicu da SPC nije nikakva nacionalna institucija, već korumpirani dodatak svake vlasti. Uz bespogovornu političku lojalnost svakome ko u Srbiji ščepa vlast, ona se više ponaša kao komercijalna korporacija nego kao religijska ustanova. Deluje kao privredni akter koji na tržištu svojim klijentima prodaje spasenje, od države traži da u toj ekonomskoj delatnosti ima monopol i da ne plaća porez. Za uzvrat, ispunjava sve naloge vlasti.
A kad Vučić bude izdao “tomos” za Kosovo, desnica će takođe izabrati da ćuti. Njoj je do vere i nacije stalo isto koliko i popovima.
Miroslav Samardžić
politikolog iz Zrenjanina