Ivan Živkov, sociolog i član Upravnog odbora Građanskog preokreta, dao je intervju za potral Z1 Info, koji prenosimo u celini.
U kakvom društvu živimo, šta karakteriše Srbiju našeg doba?
Demografska kretanja nisu dobra, sve nas je manje, a struktura stanovništva je sve lošija. Mi smo ostarela nacija i država iz koje se odlazi. Srednja klasa, koja je temelj svakog uspešnog društva, ovde se konstantno degradira i tanji. Ne ceni se kompetentnost, nego poslušnost, podilazi se niskim strastima pučanstva i finansijskim interesima oligarhije. Umesto da zbog svega toga kao društvo povučemo ozbiljne rezove, promenimo pravila i bar pokušamo da iznedrimo drugačije stanje, nešto s boljom perspektivom, mi cementriramo praksu koja nas vodi u propast. Javna scena u Srbiji, ono što se naziva elitom, ozbiljno zaudara jer se ne provetrava. Izuzetno je slaba vertikalna pokretljivost u društvu. Ne samo među političarima, nego i među novinarima, građanskim aktivistima, čak i estradnim ličnostima. Lepa Brena je najavljena kao najveća zvezda predstojećih zrenjaninskih Dana piva kao da smo u 1989, a ne 2019. godini. Našim novcem iz budžeta će je platiti vlast koja je istovremeno, takođe u naše ime, besplatno dala plodnu zemlju stranoj firmi za prljavu industriju automobilskih guma.
Kako biste opisali aktuelnu vlast?
Vladajuću koaliciju u Srbiji ne tvore SNS i SPS, to je samo njena trenutna politička ljuštura. Na vlasti je koalicija ogromnog broja loših đaka koji bi živeli na društvenoj margini i u ličnoj bedi kada bi sve funkcionisalo kako treba, i onih kojima je savez s marginalcima neophodan da bi pljačkali javne resurse i uživali u privilegijama pod izgovorom da to rade po volji većine. Po svom ponašanju, vlast je mafijaška, jer se služi pretnjama, ucenama, nasiljem, manipulacijama i ljudskom nesrećom da bi sebi obezbedila opstanak i što veću moć. Čitava ta struktura skriva se iza jedne ličnosti, zato što je u ovdašnjem stanovništvu duboko ukorenjena autoritarna politička kultura, koja nesvesno zahteva i simpatiše ličnu vlast.
Može li ta lična vlast da bude dobra, ako je vladar uspešan?
Lična vlast, bilo čija, makar i najpametnijeg, najvrednijeg i najiskusnijeg čoveka nije dobra. Potrebno je mnogo više od sposobnosti jednog političkog čelnika da bi moderno društvo dobro funkcionisalo i napredovalo. Ne postoji ni jedan primer tokom poslednja dva veka da je društvo koje je klicalo vođi na kraju njegove vladavine bilo srećno i uspešno. Naprotiv, lična vlast mora da izdahne da bi društvo moglo da diše.
Dakle, Vučić mora da padne s vlasti ako želimo poboljšanje?
To je neophodan, ali ne i dovoljan uslov da bi u Srbiji stvari profunkcionisale na bolji način. Jer može da se dogodi da struktura lošeg opstane i nakon pada vođe, da Kurtu smeni Murta, a da loši obrasci po kojima društvo funkcioniše prežive, neko vreme budu u stagnaciji, a zatim se poput zalečene, ali ne i iskorenjene bolesti, pojave s nekim novim vođom u još goroj, mutiranoj varijanti, otpornoj na lekove protiv prethodnih vođa. Upravo to sada imamo i zato nekada efikasni načini borbe protiv Miloševića ne daju rezultate u borbi protiv Vučića.
Šta je onda prioritet, smeniti Vučića ili promeniti sistem?
U pitanju je lažna dilema. Opasnost leži u tome što neki misle da je moguće popravljati stvari i uz Vučića, dok veliki broj ljudi misli da se poboljšanje može postići u dva razdvojena koraka pri čemu je prvi smena aktuelnog predsednika. I jedni i drugi greše. Uz vladara poput Vučića nema napretka. Ali isto tako, onog trenutka kada padne dugogodišnji autoritarni vladar neminovno dolazi do efekta opuštanja javnosti. Ljudi budu zadovoljni jer su ga konačno zbacili s vlasti i to im je u nekom periodu dovoljna satisfakcija, ništa drugo ne zahtevaju. Dok to traje, nova vlast se ne kontroliše na efikasan način. Kada se ljudi konačno sete da je trebalo i druge stvari urediti u društvu i državi, a ne samo smeniti jednog čoveka, shvate da su se novi vlastodršci u međuvremenu već “ušemili”, prikovali za fotelje, “ušli u pare”, okupirali medije i da je u toku nov, jednako loš ciklus. Verica Barać je to sjajno opisala u jednoj izjavi, podsećajući da su mnogi nakon petog oktobra 2000. godine za vlast pomislili “ovi su sad naši”, ali da vlast nikada nije naša, u smislu građanska, da je u njenoj prirodi da se otrgne čak i od svojih glasača i da zato svaka mora da bude neprekidno pod nadzorom i pritiskom javnosti. U protivnom, gledaćemo samo novu fasadu iste, trule građevine u kojoj se promeni nekoliko predsednika, ali nikako da Dušan Bajatović ne bude najplaćeniji javni funkcioner, da TV Pink izgubi nacionalnu frekvenciju, da “navijači” odu na odsluženje zatvorskih kazni, da u većini javnih nabavki ne bude “jedinih ponuđača”, da ne bude rentabilnije lepiti stranačke plakate nego učiti matematiku, da vladajuće stranke ne budu biro za zapošljavanje i tako dalje i tako dalje. Ako smena Vučića ne bude istovremeno i smena takvog poretka, sudbina će nam biti opisana u paroli “džabe ste krečili”.
Zašto opozicija ima slabu podršku među građanima i biračima?
Prvi razlog je zasićenost javnosti pojedinim licima opozicije. Na primer, Boris Tadić je govorio na poslednjem velikom mitingu opozicije u Beogradu. Osoba koja je u dva mandata bila šef države, a pre toga ministar u dva resora, s ukupno više od decenije u ulozi donosioca najznačajnijih državnih odluka, osoba koja se “nije skidala” s televizijskih ekrana i naslovnih strana štampe, ne može više nikog da privuče, ali može da odbije. Takvi ljudi su već u praksi pokazali građanima kako rade i razmišljaju, sve što mogu i žele. Da se sadašnja opozicija nakon pada s vlasti u periodu od 2012. do 2016. godine odrekla usluga pet-šest do tada najistaknutijih donosilaca odluka i poslala ih u političku penziju, do sada bi bila regenerisana. To se nije dogodilo, a dok se ne dogodi neće ni prestati taj razlog slabe podrške među biračima. Drugi razlog je objektivna sličnost između vlasti i opozicije, gledano iz perspektive običnog građanina. Po stilu života, oni koji su na bini iza Vučićevih leđa i oni koji su na bini iza leđa Tadića ili Đilasa međusobno su mnogo sličniji nego što imaju dodirnih tačaka s pasivnim biračima. U političko-ideološkom pogledu, vlastodršci i “mejnstrim” opozicionari nude isti model društvenog uređenja i spoljnopolitičke orjentacije, tako da građani ne prepoznaju jasne alternative. Opozicija ne dovodi u pitanje notare, izvršitelje, komunalnu policiju i druge institucije s kojima stanovništvo ima probleme, jer su te ustanove njihovo čedo iz perioda kada su bili vlast. Pravosuđe, koje nije nezavisno i vrlo je neefikasno, nije reformisala aktuelna izvršna vlast nego ona prethodna i toga su građani svesni, a čak i ako bi počeli da zaboravljaju, tu je uvek dobro narihtana propagandna mašinerija da ih podseti na grehove “bivših”. Treći rezlog slabe podrške opoziciji je mentalitet građana koji često poistovećuju vlast s državom koju vole i zbog toga ne razumeju da kritika upućena vladaru nije opanjkavanje sopstvene države i nacije. To su slojevi stanovništva koji će glasati za opoziciju kada ona bude vlast, oni su neka vrsta nedemokratske konstante u društvu.
Da li to znači da nam je neophodan neko novi?
I to traženje novih je postala “mantra”. Pojavljivali se neki novi prethodnih godina, na primer Saša Radulović, Saša Janković, Sergej Trifunović… i nisu postigli mnogo. Zato što je Srbiji potreban neko drugačiji, bez obzira koliko je nov. Imamo rekordan broj stranaka, stalno se osnivaju nove, a sve liče kao jaje jajetu: liderske, s negativnom kadrovskom selekcijom, netransparentnim radom, skrivenim finansijama…Te organizacije, kada dobiju priliku da upravljaju nekom institucijom, resorom, gradom ili državom, svoje ustrojstvo i osobine prenose na organe vlasti. Ne mogu demokratiju u društvu izgraditi organizacije koje nemaju unutrašnju demokratiju.
Kako se izvući iz takve situacije? Imate li predlog rešenja ili samo kritikujete?
U društvima poput srpskog, koja nemaju demokratsku tradiciju, neke stvari je neophodno obezbediti propisima kojih nema u demokratijama s viševekovnom tradicijom. Moguće je ograničiti ukupno vreme provedeno na funkcijama s izvršnim ovlašćenjima, što bi ubrzalo društvenu pokretljivost na mestima odlučivanja. Moguće je propisati da se ne smeju održavati izbori na svim nivoima u isto vreme, kako bi lokalni dobili na smislu i značaju umesto što preslikavaju odnose moći s vrha države. Može se promeniti izborni sistem, da ne bude isti na svim nivoima, tako da se gradonačelnici i bar deo odbornika i poslanika bira neposredno, što bi ohrabrilo pojedince s kredibilitetom da uzmu učešće u političkom životu bez obaveze da se prethodno utope u političke organizacije. Naravno, neophodno je da profunkcioniše sudska vlast kako bi se sprovodili propisi koji već postoje i koji su često sasvim dobri “na papiru”, ali se izvrdavaju u praksi. Ima mogućih rešenja, ali je potrebno da ih društvo čvrsto želi i da opozicija, ako već tvrdi da je za promenu sistema, to i demonstrira podrškom takvim rešenjima, umesto što joj je ključni zahtev nekoliko minuta za sebe u televizijskom dnevniku.
Predstoji nam izborna godina. Treba li izaći na izbore?
U Srbiji ne postoje uslovi za održavanje poštenih izbora i učešće u tom procesu pod postojećim uslovima je svesno legitimisanje nedemokratske vlasti koja će tako nastati, odnosno opstati. Prethodni parlamentarni izbori 2016. godine su bili oktroisani voljom aktuelnog vladara i takođe su održani u nefer uslovima. Raspisani su kad im vreme nije, bez realne potrebe u smislu pada vlade i krize skupštinske većine, samo da bi Vučić njima prekrio lokalne i pokrajinske izbore i produžio sebi mandat na državnom nivou. Izlaznost je bila oko 57 odsto, a četiri opozicione liste su dobile između 5 i 7, ukupno oko 25 odsto glasova. Da su te liste aktivno bojkotovale izbore, Vučić bi spao s konja na magarca, od do tada legitimnog postao bi nelegitimni premijer zbog izlaznosti ispod 40 odsto birača i bio bi u daleko težoj situaciji pred predsedničke izbore koji su se održavali sledeće, 2017. godine. Opozicija tada nije postupila strateški i hrabro, nego ziheraški. A ziheraši nikada ne postaju pobednici.
Pre nekoliko meseci angažovali ste se u Građanskom preokretu. Kakvi su utisci i dalji planovi?
Radi se o udruženju sa sedištem u mom rodnom gradu Zrenjaninu. Pozvali su me da se pridružim ljudi koje cenim kao građanske aktiviste i ja sam pristao da im pomognem. Trudim se koliko znam i mogu u uslovima koji su ograničeni dometima entuzijazma i volonterskog angažovanja nekoliko desetina ljudi. Za četiri meseca učvrstili smo temelj organizacije koja se aktivno i glasno zalaže za poštovanje javnog interesa, zaštitu prava građana i očuvanje životne sredine. Građanski preokret je dizao glas za sve što je od vitalnog značaja za “obične ljude”: za pravo na zdravu pijaću vodu, a protiv zagađenja zemljišta i vazduha, protiv kršenja zakona, za pravo na slobodu mišljenja, za političke slobode, za bolju zdravstvenu zaštitu, za bolju brigu o starima i deci… Udruženje se nije libio da kritikuje bilo kojeg moćnika, ali nikada nije koristio fraze i paušalne optužbe nego je uvek argumentovao svoje tvrdnje. Uspostavljen je visok standard u radu, kritičko razmišljanje, objektivan pristup svim akterima javne scene i doslednost u stavovima. Nadam se da će rad i ubuduće biti takav.