Obraćajući se naciji uoči rata, Vladimir Putin je Ukrajinu nazvao „sastavnim delom naše istorije, kulture i duhovnog prostora“. Iz ove izjave sledi direktan političko-vojni zaključak: granice ovog „duhovnog prostora“ moraju se u potpunosti poklapati sa geografskim granicama ruske države. Ideja da se kultura identifikuje sa vojskom, država sa jezikom, a nacionalni identitet sa državljanstvom poznata je kao doktrina „ruskog sveta“ i Kremlj ju je progresivno razvijao tokom poslednje dve decenije. Danas je ovaj koncept kamen temeljac za opravdavanje rata protiv Ukrajine i uskraćivanje prava na postojanje celoj jednoj naciji. Šta je suština koncepta „ruskog sveta“ i kako je on nastao?
Termin „ruski svet“ pojavljuje se 1990-ih, u moskovskim intelektualnim krugovima, kao odgovor na potrebu za širokom kulturnom definicijom ruskog identiteta, koja je trebalo da se razlikuje od mogućih nacionalističkih i revanšističkih definicija. Međutim, nakon što je početkom 2000-ih dobio novo značenje, pojam postepeno postaje stub zvanične doktrine. U oktobru 2001. godine, na takozvanom Svetskom kongresu sunarodnika, Putin je po prvi put izneo svoje razumevanje ove doktrine: „Ruski svet“ se sastoji od „miliona ljudi koji govore, misle i osećaju se ruski“ i koji žive izvan Ruske Federacije. Pripadanje „ruskom svetu“, prema Putinu, je deliberativno – to je „stvar duhovnog samoopredeljenja. A pošto „Rusija stabilno napreduje ka integraciji u globalnu zajednicu i svetsku ekonomiju“, „naši sunarodnici imaju sve mogućnosti da pomognu svojoj domovini u konstruktivnom dijalogu sa stranim partnerima“. Iz Putinovog govora je jasno da su ga u tom trenutku više zanimali oni koji se „osećaju Rusima“ i koji žive u Londonu, Parizu ili Njujorku nego oni u Donbasu ili Severnom Kazahstanu. Vredi podsetiti da je 2001. godina bila Putinov medeni mesec sa Zapadom. Rusija je podržavala američku vojnu operaciju u Avganistanu, dok su liberalne ekonomske reforme bile u toku — među njima i programi za privlačenje stranih investicija. U tom periodu ideja „ruskog sveta“ bila je usmerena prema bogatim i uticajnim pripadnicima dijaspore koji su mogli da pomogunu poboljšanju konkurentske pozicije Rusije u svetu koji se globalizovao.
Godinu dana ranije, 2000. godine, Pjotr Ščedrovicki, politički konsultant povezan sa Kremljom, definisao je „ruski svet“ kao „kulturni i socijalni kapital“ na globalnom tržištu. Podržavajući koncept „ruskog sveta“ kao hibridni „ljudsko-tehnološki pristup“, Ščedrovicki ga je suprotstavljao srpskom modelu „nasilnog rešavanja teritorijalnih i etnokulturnih problema“.
Do sredine 2000-tih, Putinova Rusija se probija u globalnu ekonomiju i preuzima ulogu glavnog snabdevača sirovinama — unapređenje njenog „kulturnog modela“ više nije bilo na listi prioriteta. Istovremeno, pobede „obojenih revolucija“ u Gruziji 2003. i Ukrajini 2005. dovodle su u pitanje politički uticaj Moskve na postsovjetskom prostoru. Oslanjanje Kremlja na neformalne mreže sa lokalnim elitama se očigledno nisu isplatile, a postepeno otuđenje od Zapada zahtevalo je angažovaniji pistup. Od tada je „ruski svet“ u potpunosti određen političkim interesima države. Stanovništvo susednih zemalja koje govori ruski treba da postane oruđe državne politike, a simpatije prema ruskoj istoriji i kulturi (i takođe simpatije prema Rusiji kao naslednici Sovjetskog Saveza) treba pretvoriti u podršku ruskoj međunarodnoj politici. Sa tim ciljem, sredinom 2000-tih, osnivaju se sledeći projekti: Fondacija „Ruski mir“, informativni kanal RT (Russia Today), Institut za demokratiju i saradnju i, pre svega agencija (tzv. Rossotrudničestvo) koja uživa podršku Kulturnog centra Ministarstva spoljnih poslova. Svaki projekat ima svoju misiju u primeni ruske „meke moći“: RT se fokusira na „alternativne vesti“, konkurišući zapadnim medijima i tumačeći aktuelne događaje u prokremljovskom svetlu. Institut za demokratiju i saradnju formira mrežu konzervativnih stručnjaka koji vide Putinovu Rusiju kao bedem „evropskih vrednosti“ protiv „levičarskog liberalizma“ i feminizma.
„Ruski svet“ se sada ne odnosi samo na međunarodnu zajednicu govornika ruskog, već označava skup „vrednosti“ koje se promovišu u skladu sa interesima države. Kako je rekla Vera Agejeva, „sekjuritizacija ruskog sveta” je počela. To je situacija u kojoj je kulturni uticaj postao sastavni deo „nacionalne bezbednosti” i zaštite države od spoljnih pretnji. Indikativno je da je 2008. godine zamenik načelnika Generalštaba Oružanih snaga Rusije Aleksandar Burutin pozdravio ideju o stvaranju Instituta za demokratiju i saradnju i pohvaljuje njegovu ulogu u „informacionim ratovima“ usmerenim na „ljude i njihove stavove“. Ovo tumačenje implicira da su granice između „meke“ i „tvrde“ moći zamagljene, jer sadržaj „ruskog sveta“ (ruski jezik, kultura i emocionalna „veza sa Rusijom“) postaje svojevrsno oružje za upotrebu u nevidljivom ratu. Za Kremlj je „ruski svet“ samo odgovor na ekspanziju Zapada, koji upotrebljava koncepte kao što su „demokratski izbori“ ili „ljudska prava“ kao sredstvo za slabljenje Rusije. Otuda „vrednosti”, bez obzira na njihov sadržaj, zapravo ne mogu biti neutralne – one su osuđene da postanu oruđe nacionalnih interesa, služeći bilo jednoj, bilo drugoj zemlji. I dok se aktivisti za ljudska prava ili opozicionari u Rusiji proglašavaju agentima zapadnog uticaja, oni koji se identifikuju sa ruskom kulturom van Rusije treba da postanu agenti ruskog uticaja.
Nakon aneksije Krima i izbijanja sukoba u Donbasu 2014. godine, „ruski svet“ više ne predstavlja „meku moći“ već se pretvara u iredentističku ideologiju. Sada je to program koji nastoji da povrati „istorijske teritorije“ , zemlje koje su bile izgubljene – ako ne kao delove Ruske Federacije, onda barem da budu u orbiti njene političke i vojne kontrole. Patrijarh Kiril, poglavar Ruske pravoslavne crkve, tada je objasnio da je „ruski svet“ „posebna civilizacija i narodi koji joj pripadaju, a danas sebe nazivaju različitim imenima — kao Rusi, Ukrajinci ili Belorusi. Dakle, pripadnost „ruskom svetu“ nije stvar ličnog izbora, pripadništvo je određeno sudbinom: poreklom i teritorijom. Prema strategu Kremlja Vladislavu Surkovu, „ruski svet“ je prostor na kome ljudi „neguju rusku kulturu, plaše se ruskog oružja i poštuju našeg Putina“. Drugim rečima, biti deo „ruskog sveta“ znači biti potčinjen Putinu, priznati njegov autoritet i povinovati mu se. Ne može se smisliti sažetija formula koja pokazuje potpuni kolaps prethodnih zamisli „ruskog sveta“ kao „meke moći“: Rusija se ne može jednostavno voleti zbog njene visoke kulture, jer njen društveni i politički model niko ne smatra privlačnim. Ali, ona je u stanju da svojom vojnom snagom podstakne strah.
Celu deceniju nekoliko organizacija bezuspešno gradi „ruski svet“. Da sramota bude veća, one su pretvorene u mehanizam za proneveru dodeljenih državnih sredstava. Čak je i Ruska pravoslavna crkva sada moralno bankrotirala jer su joj milioni njenih parohijana u Ukrajini okrenuli leđa od kada je rat počeo. Ipak, neuspeh „ruskog sveta“ kao strategije „meke moći“ nije samo proizvod koruptivne prakse. On je posledica antidemokratske vizije državnih elita koje su duboko ubeđene da ljudi, barem oni koji ne pripadaju eliti, nisu u stanju da upravljaju svojom sudbinom. Pravi „ruski svet“ — milioni onih koji govore ruski — se ne tretiraju kao ravnopravni u dijalogu, već kao „imovina“, sredstvo kojim se upravlja i koje se koristi u interesu države. Danas je taj „ruski svet“ bukvalno talac i žrtva države koja vodi zločinački rat. Ukrajinci koji govore ruski su ginuli pod ruskim bombama u Mariupolju i Harkovu ili su postali izbeglice. Logika Kremlja se izrodila u zastrašujuću formulu – ako se „ruski svet“ ne može pokoriti, može se samo uništiti. To znači da, ako ruska kultura i jezik imaju budućnost, oni mogu da se uzdignu samo na ostacima Putinove Rusije.
Autor predaje društvenu teoriju na moskovskom Fakultetu društvenih i ekonomskih nauka
Originalni tekst:
https://lefteast.org/the-birth-and-death-of-the-russian-world-a-history-of-the-concept/
Sa engleskog preveo: Miroslav Samardžić, politikolog iz Zrenjanina