Kao bivši učenik Osnovne škole “Aleksa Šantić” iz Sečnja, pružam punu podršku direktorki Oliveri Marjanović i čestitam joj na principijelnom držanju. Škola nije verska ustanova i popovi ne mogu u njoj da činodejstvuju, kao što ni nastavnici ne mogu da drže predavanja iz biologije ili fizike u crkvi.
U vreme kada sam bio đak, učili smo matematiku, fiziku, istoriju, srpski jezik… U selu nije bilo ni popa ni crkve, pristojno se živelo. Sečanj je imao nadaleko čuveni rukometni klub, fudbalski i košarkaški klub, kulturno – umetničko društvo i niz drugih institucija. Veliki broj učenika OŠ “Aleksa Šantić” i Gimnazije “Vuk Karadžić” postali su lekari, inženjeri, profesori… Njihovom obrazovanju nije smetalo što nisu pohađali veronauku i što je ogromna većina meštana bila komunistički i ateistički orijentisana. U školi smo, kao potomci hercegovačkih partizana, ponosno pevali Bilećanku.
Sečanj je danas gotovo opusteo, ali ima i crkvu i popa. Mediji izveštavaju da su juče meštani sa popom upali u školu i održali nekakvo bogosluženje. Upozoram moje zemljake Sečanjce da Srpska pravoslavna crkva nije nikakva nacionalna institucija, već korumpirani dodatak svake vlasti. Uz bespogovornu političku lojalnost svakome ko u Srbiji ščepa vlast, ona se više ponaša kao komercijalna korporacija nego kao religijska ustanova. Deluje kao privredni akter koji na tržištu svojim klijentima prodaje spasenje i od države traži da u toj ekonomskoj delatnosti ima monopol i da ne plaća porez. Za uzvrat, otvoreno ili prikriveno ispunjava sve naloge vlasti.
Ovih dana mnogo se govori o takozvanom nemačko – francuskom predlogu za rešavanje odnosa Srbije i Kosova. Predlog je više nego nepovoljan za srpsku stranu, posebno što ne predviđa nikakve efikasne mehanizme za zaštitu prava Srba na Kosovu i Metohiji. Popovi, naravno, uglavnom ćute.
Miroslav Samardžić, politikolog iz Zrenjanina