Opasne igre dečjim igralištima

Nedavno smo bili svedoci fenomenalnih akcija “tate za decu” i ostalih sugrađana koji su učestvovali u uređenjima pojedinih dečjih igrališta. Akcija je sjajno prihvaćena i imala je velikog odjeka u javnosti. Ovakvih akcija ne manjka u svim delovima grada. Postalo je uobičajeno da se igrališta kose, čiste od smeća, popravljaju i obnavljaju neposrednim finansiranjem i angažovanjem građana. Veoma plemenito, ali koliko je to zaista ispravno?

Pohvale se nižu društvenim mrežama, ali je izvesno da ovakvim akcijama činimo sebi magareću uslugu. Zašto to nije udradio onaj ko je za to zadužen i plaćen?

Ako krenemo unazad, od održavanja postojećih artefakata, vratićemo se na početak, na pitanje ko postavlja i određuje gde će, i još važnije, kakva će biti igrališta. U Srbiji postoji Pravilnik koji precizno propisuje kakva igrališta moraju da budu, i ko ih može uređivati i opremati. Po njemu, 90 odsto postojećih igrališta ne bi smelo da se koristi. Pravila su stroga i finansijski zahtevna, prvenstveno zbog podloge koja je veoma skupa. Prema nezvaničnim procenama, jedno igralište košta oko 30.000 evra pa je sasvim realno očekivati da se u skorije vreme neće ništa bitno promeniti. Sledstveno, nastavljaju da se koriste igrališta u stanju u kakvom su bila pre usvajanja Pravilnika.

Osim nekolicine igrališta u gradu, sva postojeća su postavljena pre više od deset godina. Naravno, od strane nepoznatog izvođača i bez ikakvih zakonskih i pravnih podloga, samim tim i potrebnih atesta i garancija o bezbednosti. Vreme prolazi i čini svoje, materijal propada i ostavlja za sobom katastrofalne uslove. Kako je moguće da nam je sasvim u redu da decu izlažemo takvoj opasnosti? Jer teško je detetu objasniti da se ne može igrati tamo gde je predviđen boravak dece pa vremenom roditelji popuste i dovode decu na takva igrališta, iako su svesni opasnosti.

Ali šta se dešava u slučaju nezgode, ko snosi odgovornost? Prema Pravilniku odgovornost u slučaju povreda snosi vlasnik igrališta, a to je gradska uprava. Nakon intervencija dobronamernih roditelja i prijatelja, ako dodje do nezgode, pitanje je da li se preuzima i odgovornost? Da li će odgovorni tvrditi da je nestručno lice izvršilo neadekvatne radove koji su uzrokovali kvarove i izazvali povredu? Sasvim je moguće i očekivano. Smatram da je iz tog razloga mnogo jača “akcija” utvrđivanje odgovornosti postavljanja i održavanja igrališta, nego preuzimanja odgovornosti za nečiji nemar.

U tekstu nedavno objavljenom u jednom lokalnom glasilu, inspekcijski nadzor navodi da je Pravilnik usvojen prošle godine, što nije tačno. Pravilnik je usvojen 03.06.2019. godine, a rok za sprovođenje je istekao 23.11.2021. godine. Rok od tri godine za usaglašavanje je prošao, a pitanje za gradsku upravu je šta se po tom pitanju radilo i zašto ništa? Sva igrališta koja su uređena u poslednjih desetak godina su donacije velikih kompanija, iako su otvaranja uredno posećivali lokalni funkcioneri. Zašto prelazni period nije iskorišćen da se nešto konkretno uradi po ovom pitanju?

Gradska inspekcija je zadužena za pregled postojećih igrališta koja bi trebalo da budu uklonjena jer nisu u skladu sa Pravilnikom, što se takođe ne dešava. Kao u i nekim drugim sferama života, u pogledu uređenja igrališta za decu, građani su prepušteni sami sebi, da se snalaze i samoorganizuju, preuzimajući troškove, rizike i odgovornosti koje pripadaju organima vlasti. Dokle tako?

Milica Kovač,
arhitekta