Nakon što fabrike poput Linglonga, Hestila i Ziđina zagade okolno zemljište, njegova potpuna biološka rehabilitacija nije moguća, a i delimična mnogo košta. Ono što se potruje u vodenim ekosistemima obnavlja se tek nakon 20 do 30 godina, ako nema novih zagađenja. Takva područja su žrtvovana, vremenom se devastiraju i postaju kao površina Marsa ili Meseca – rekla je dr Ljiljana Tomović, profesorka beogradskog Biološkog fakulteta na sinoć održanoj tribini o zagađenju Srbije u Zrenjaninu.
Ona je prenela saznanja o iskustvu iz Švajcarske, gde je revitalizacija 6 hektara zemljišta koje je bilo izloženo takvim zagađenjima koštalo 2 milijarde švajcarskih franaka i da uprkos visokoj ceni nije bilo moguće potpuno vraćanje u prvobitno stanje. Govoreći o zagađenju vazduha, Tomović je rekla da se Linglong gradi na najgorem mogućem mestu za Zrenjanin – jugoistočno od grada na području u kojem najčešće duvaju jugoistočni vetrovi.
Dr Biljana Stojković se nadovezala rekavši da je apsurdno i to što je Linglong zauzeo najplodniju banatsku zemlju. Takva “politika” industrijalizacije znači da nećemo ostati samo bez poljoprivrede, zdrave hrane, reka i šuma, nego da će i život u gradu postati nepodnošljiv zbog zagađenosti. Vreme je za sve moguće alarme i uzbunu, mnogi toga još uvek nisu svesni, a morali bi da shvate da ako se ovakvo zagađenje nastavi, nas ovde više neće biti – rekla je Biljana Stojković.
Ona je prepričala kako izgleda pogon za reciklažu plastike u Perlezu koji je posetila tokom dana. Tamo je jezivo koliko smrdi, a radnici su bez ikakve zaštitne opreme. Crna smola, koja je otpad od otpada koji je spaljen, ispušta se bez ikakvih filtera u kanal koji teče pored kuća i njiva.
Dr Tomović je rekla da se u Boru više ne govori o prirodi, ona je uništena, već samo o stanju zdravlja ljudi. Poslednjih nekoliko godina se kriju informacije o porastu respiratornih, kancerogenih i dečjih oboljenja u severoistočnoj Srbiji iako su državne institucije obavezne da prate i objavljuju te podatke.
Došli smo do saznanja da se iz inostranstva dovozi ruda izuzetno lošeg kvaliteta s manjim sadržajem metala, a s većim sadržajem toksičnih elemenata, da bi se prerađivala u Boru, jer je Srbija poznata kao zemlja u kojoj se ne poštuju ekološki propisi, a inspekcije za zaštitu životne sredine ne zalaze u kineska postrojenja. Ni u jednoj drugoj evropskoj državi to ne bi smeli da rade. Ekologija je poglavlje u kojem ćemo se najteže prilagoditi standarima Evrope, vlast neće da kaže da je poglavlje 27 u pregovorima sa EU najskuplje i da je u perspektivi plaćanje ogromnih penala Evropskoj uniji zbog zagađenja koje emitujemo.
Država poslednjih 30 godina nije ulagala u sistemsko praćenje stanja životne sredine. Jedva smo naterali Agenciju za zaštitu životne sredine da objavljuje svoje podatke, a onda je ona pomerila granične vrednosti stepena zagađenja vazduha tako da se ono što se u Evropi smatra opasnim vazduhom ovde tretira kao ispravan vazduh, što je falsifikovanje činjenica.
Odgovarajući na pitanja prisutnih šta treba uraditi u ovakvoj situaciji, Stojković i Tomović su rekle da je rešenje u zaustavljanju rada zagađivača i insistiranju da ispune sve ekološke standarde. Ako ne mogu, ako im nije isplativo, onda i ne treba da rade. Mnogi od njih su danas u Srbiji samo zato što mogu da skinu filtere, da tako uštede energiju i ostvare ekstraprofit, a ne budu kažnjeni. Mogu i da kažu da su stavili filtere, ali to niko nezavistan i kompetentan ne može da proveri. Dok imamo neodgovornu i korumpiranu vlast imaćemo i problem zagađenja, zaključile su profesorke, rezignirano dodajući da su na javnoj sceni i visokim pozicijama ljudi koji su izdali svoje struke da bi govorile ono što vlast želi, kako bi se skrenula pažnja sa zagađenja.
Miroslav Samardžić, moderator tribine koju je organizovao Građanski preokret, ironično je zaključio da ako se privredni razvoj Srbije bude bazirao na prljavim industrijama kao što je to sada slučaj, biolozi će postati tehnološki višak jer neće imati šta da istražuju.