Piše: Miroslav Samardžić
U nedavnom intervjuu s Aleksandrom Vučićem, sarajevski novinar Senad Hadžifejzović uporno je insistirao da se Vučić izjasni o tome da li je pogrom Srba u NDH predstavljao genocid. Vučić je uporno odbijao da to učini, znajući da je sledeće pitanje da li je i u Srebrenici počinjen genocid. I tu nastaje veliki problem.
Link ka intervjuu: https://www.youtube.com/watch?v=tXSCa0OCRp4
Kad god odgovara na pitanja novinara koja nisu nameštena, vidi se kako Vučić u stvari nije vešt. Osuda ustaškog genocida mora biti kategorički imperativ i ne sme biti podređena bilo kakvim političkim kalkulacijama. Vučićevo ponašanje daje veliki argument hrvatskoj desnici koja uporno ističe da se u NDH nije desio genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima. Ali, treba dodati da su u Jasenovcu, i na drugim stratištima, stradali i Hrvati i Muslimani koji su bili komunisti i partizani. Evo kako zagrebački “Jutarnji list” prenosi Vučićev stav o Jasenovcu: “Nemam pravo kao predsjednik države kazati da je u Jasenovcu bio genocid, to bi značilo narednih 100 godina problema sa Hrvatima”. Da li Vučić smatra da zbog dobrih odnosa sa Nemačkom ne smemo da pominjemo kako je u XX veku nemački imperijalizam odgovoran za zatiranje Srbije i Srba? A bez nacističkog napada na Jugoslaviju i njenog razbijanja ustaški zločini ne bi ni bili mogući.
Zamislite šta bi se desilo kada bi predsednik Izrela rekao da, zbog dobrih odnosa sa Nemačkom, ne može da kaže da je u Aušvicu počinjen genocid nad Jevrejima? Fašistički zločini uvek se bezuslovno moraju osuđivati i kvalifikovati kao zločini protiv čovečanstva.
Zašto bi opravdano kvalifikovanje ustaških pogroma kao genocida ugrožavalo odnose sa Hrvatskom? Dobri odnosi između susednih zemalja mogući su samo ukoliko u obema preovladavaju političke snage koje se najenergičnije angažuju u osudi fašizma. Vučićevo izbegavanje da pokolj Srba u NDH označi kao genocid, pokazuje da je njemu Jasenovac samo sredstvo koje koristi u unutrašnjoj politici.
Prema Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida njega čine sledeće radnje: potpuno ili delimično uništenje jedne nacionalne, etničke, rasne ili religiozne grupe. To uključuje ubistva članova grupe (naroda), uzrokovanje teških telesnih ili mentalnih povreda; namerno podvrgavanje grupe takvim životnim uslovima koji dovode do njenog potpunog ili delimičnog fizičkog uništenja; donošenje mera s namerom sprečavanja rađanja u okviru grupe (naroda); prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u drugu.
Etničko čišćenje je fašistička praksa. Ko god ga je vršio u ratovima devedesetih, počinio je genocid. I u Oluji i u Srebrenci počinjeni su genocidi. Moramo to priznati. Inače, poput Vučića, nećemo moći otvoreno da kažemo da je u NDH počinjen stravičan, mnogo užasniji genocid. Svako najpre treba da osudi zločine koje su počinili njegovi sunarodnici.
Srpska desnica nije reagovala povodom Vučićevog izbegavanja da Jasenovac kvalifikuje kao genocid. Desnici je glavni cilj negiranje zločina koje su počinili Srbi, makar to, kao posledicu, imalo i zaborav ustaškog genocida. Srpski nacionalisti ne razumeju da je Ratko Mladić srebreničkim masakrom naneo ogromnu štetu i Srbima. Organizovao je i počinio nečuveni zločin, bez vojnog ili političkog razloga. Posle Srebrenice, Srbi više ne mogu da tvrde da su uvek bili samo žrtve. Neki Srbi bili su i dželati.
Kovanica autošovinizam često se koristi kako bi se diskvalfikovao svako ko se kritički odnosi prema naciji kojoj pripada. Nemac koji osuđuje holokaust, Hrvat koji se grozi ustaškog genocida ili Srbin koji ukazuje na zločine svojih sunarodnika nisu autošovinisti nego patriote.
Autor je politikolog iz Zrenjanina