Autorski tekst Dragane Popović
Ako državu posmatramo kao orkestar sačinjen od muzičara, a njenog šefa kao dirigenta, mogu se povući neke paralele između muzike i društvenog života.
Orkestar svira onoliko dobro koliko dobro svira njegov najslabiji član. Može za dirigentski pult da stane i sam Karajan, ako ispred sebe ima muzičare koji su zapušteni, iako školovani, neće moći bog zna šta iz njih da izvuče. Isto tako, ako na čelo jednog vrhunskog orkestra stane neki trećerazredni dirigent, oni neće svirati ispod svog proseka. Čule bi se razlike, ali suština je da je najveći problem jedne države/orkestra zapuštenost. Bilo bi sjajno kada bi ljudi bili svesni da uopšte nije najbitnije ko je za pultom, već sastav orkestra i kvalitet muzičara, a samo nijanse bi bile nešto o čemu bi se diskutovalo.
U orkestrima postoje vođe deonica (prvih violina, drugih violina, viola…) i prvi među flautistima, klarinetistima, oboistma… Kada bismo to preveli u državni aparat, to bi bili predstavnici vlasti – resorni ministri, a koncertmajstor je u toj paraleli premijer. Ono što oni sviraju bi bili zakoni. U zavisnosti od toga koliko određenu kompoziciju/zakon razumeju, toliko bi to izvođenje/rukovođenje bilo uspešnije.
Muzički kritičari su intelektualna elita koja sa strane posmatra celokupni aparat i iznosi mišljenje o tome kako to izgleda iz njihovog ugla. Pogrešna je teorija po kojoj je intelektualna elita ta koja može da menja sistem. Ona samo konstatuje stvari i upozorava šta bi mogle da budu posledice dobrog ili lošeg upravljanja.
Publika je međunarodna zajednica, u našem slučaju EU. Ona želi skladnu svirku i aplaudira jer nagrađuje trud izvođača, a ako je izvedba slaba, takav će biti i aplauz. Ona se ne upliće direktno u koncertriranje osim u slučaju kada izvođači napadaju druge orkestre/države i ugrožavaju ih na bilo koji način. Onda neće biti aplauza, već će reakcije biti kao devedesetih godina. Oni koji se pitaju zašto Evropa ćuti ili plješće trenutnom rukovodstvu Srbije, trebalo bi da se zapitaju da li je publika kriva ukoliko izvođači na sceni loše izvode neko delo. Publika može i da zviždi, ali lošu izvedbu mogu da promene samo izvođači, a to smo mi!
Istorijski gledano, mnogi naši državnici/dirigenti su nas vodili na način koji je doveo Srbiju do sadašnje pozicije. Ako nam se to ne sviđa, mi smo ti koji moramo nešto da menjamo. A kako? Veliki Leonard Bernštajn je rekao da je pogrešno prepoznavati zvuk određenog orkestra! To znači da je londonski orkestar dužan da svira delo Betovena tako da se u zvuku čuje Betoven, a ne Londonski simfoničari. Nažalost, norme koje Srbija preuzima iz evropskih propisa kod nas ne zvuče evropski. Da bismo učestvovali u donošenju odluka, pre svega je potrebno da znamo kako da artikulišemo svoje stavove. Kao što najbolji violinista ne zna najbolje da svira flautu, tako ni mi ne možemo znati sve, ali je potrebno da u oblasti kojom se bavimo damo svoj maksimum i da probamo da poštujemo načela koja nas objedinjuju u zajedničkom delovanju – harmoniji.
U situaciji smo kada mnogi misle da je lider taj koji svoj tim, zaposlene, građane vodi u određenom pravcu i motiviše na delovanje. To mora da se promeni. Motivaciju treba pronalaziti na drugim mestima. Na primer, u unutrašnjem zadovoljstvu, kao umetnici, a ne u spoljašnjem nagrađivanju. Koren problema je svakako u odgoju. Pogrešan odgoj je razlog zapuštenosti, a prosvetni sistem je u toj meri unakažen da ne gaji ideju o razmišljanju svojom glavom. Mi smo ti koji moramo naraštajima nadomestiti ono što im nedostaje u klasičnom obrazovanju. Širina informacija koje se nude u školama je nekima sasvim dovoljna za dalji razvoj, ali to je često zahvaljujući pojedinim izuzetnim predavačima. Ipak, za promenu sistema je potrebno da se menja “mod” i u tome moraju da učestvuju svi. Nema više sipanja znanja, nastalo je vreme informacija koje je potrebno povezati u sistem koji čini znanje.
Ako se slažemo da zaslužujemo bolju vlast, hajde da budemo ti koji ćemo se popraviti pa od loših đaka postati za početak dobri, a onda, uz velike napore, vremenom i odlični. Da ne čekamo Karajana, nego da sviramo bolje i bez njega.
Autorka je diplomirani muzičar