Dok je u svetu kritika neoliberalizma u punom zamahu, ekonomska politika režima Aleksandra Vučića i dalje se oslanja na tu doktrinu. Neprikosnoveni lider nameće narodu i državi omču dužničkog ropstva. Poslušno biračko telo veruje u bajke o “srpskom privrednom čudu”, a već u skoroj budućnosti suočiće se sa posledicama. Vučić ubrzano zadužuje državu u stranoj valuti, a kad dođe vreme otplate kredita moraće da uvodi mere štednje i da rasprodaje preostalu javnu imovinu. Tada će, uglavnom stranim kompanijama, biti budzašto prodata najbolja javna preduzeća i ona koja su još uvek u javnoj svojini kao što su EPS, Telekom, te brojna komunalna preduzeća. To će, u isto vreme, biti i kraj srpskog suvereniteta, budući da će stranci biti vlasnici sve vredne imovine, uključujući i prirodne resurse.
Procenjuje se da će javni dug do kraja godine biti veći od trideset milijardi evra. Privredni razvoj Srbije oslanja se na strani kapital, a ne na domaća preduzeća. Prema podacima Razvojne agencije Srbije, Srbija je od 2007. privukla više od 34 milijarde evra stranih direktnih investicija. Najviše stranog kapitala došlo je iz Italije, 10,7 odsto, dok su odmah iza nje SAD sa 10,2 odsto, Francuska 9,7 odsto, Nemačka 9,6 odsto, Austrija 9,3 odsto, Kina 8,9 osto, Češka 6,8 odsto. Apsolutno dominira kapital iz zapadnih država. Uzimajući u obzir rastući javni dug u stranoj valuti i znatan udeo stranog kapitala u privredi zemlje, jasno je da je autonomni privredni razvoj Srbije u velikoj meri doveden u pitanje.Takva, neokolonijalna pozicija države biće još više pogoršana privatizacijom najvrednijih javnih preduzeća.
Politiku podjarmljivanja Srbije Vučić prikriva pojačanom kvazinacionalisitičkom retorikom. Poslednjih nedelja režimska propaganda sve više pominje ideju o “srpskom svetu”. Ministar Aleksandar Vulin nedavno je rekao da je „srpski svet“ jedan „politički i državni prostor“. Osim zapaljive retorike, Vučić ne radi ništa konkretno u tom pravcu. Gradnja infrstrukture najbolje pokazuje prostornu strategiju države. Da postoji namera svesrpske integracije, država bi gradila puteve i brze pruge prema Republici Srpskoj. Međutim, najavljena je izgradnja autoputa Niš-Merdare-Priština. U okviru velike kineske inicjative “Pojas i put” gradi se brza pruga Beograd-Budimpšta. Takođe, krajem godine treba da počne izgradnja autoputa Beograd-Zrenjanin-Novi Sad. Ovaj put ne predstavlja nikakav infrasturkurni prioritet Srbije, a gradi se zbog toga što je potreban velikoj fabirci za proizvodnju automobilskih guma koju u Zrenjaninu podiže kineska kompanija Linglong. Očigledno je da se infrastruktura gradi na pravcu sever-jug. To srpski svet ne integriše, nego razdvaja.
Zbog demografske i ekonomske situacije u kojoj se nalazi, Srbija nije sposobna ni za kakve velike poduhvate. Prema poslednjim procenama Republičkog zavoda za statistiku, Srbija ima manje od sedam miliona stnovnika. Udeo lica starih 65 i više godina iznosi 21,1 odsto, a mlađih od 15 godina ima 14,3 odsto! Svakome, osim biračima SNS-a, jasno je da je koketiranje sa ideologijom “srpskog sveta” najobičnija farsa. Valjda je zbog toga tragikomični Vulin i izabran da bude njen glavni protagonista.
Vučićev režim negira srpski suvernitet na svim poljima. Prema Aleku Kavčiću, industrija udžbenika u Srbiji je vredna sto miliona evra, dok ulaganje u njihovu proizvodnju nije veće od milion-dva. Ne radi se samo o profitu, već i o ideologiji. Ekonomista Pol Samjuelson govorio je da nije važno ko piše zakone, već ko piše udžbenike.
Vučić optužuje ekološke aktiviste i malobrojne opozicione medije da su strani plaćenici, a u Predsednštvu Srbije, kao savetnik za privredu, radi Nemac Jerg Heskens. Da li on više vodi računa o intersima Srbije ili nemačkog ekonomskog rajha? Što je ponizniji prema stranim silama i globalnom kapitalu, Vučić diže sve veću nacionalističku galamu.
Novu pljačku javne imovine Vučić će obrazlagati neoliberalnom doktrinom po kojoj je tržišna razmena vrednost po sebi, kadra da upravlja svim ljudskim aktivnostima. Neoliberali tvrde da javno vlaništvo uvek vodi ka neefikasnom upravljanju, rasipanju resursa, korupciji, zanemarivanju interesa potrošača, da nije u stanju da obezbedi kvalitetnu ekspertizu i da ne podstiče inovacije. Gde god je to moguće, treba uspostaviti pravo na privatno vlasništvo i omogućiti da autonomno tržište svojim automatskim samoregulatornim mehanizmima alocira resurse, prirodni resursi moraju biti tretirani kao ekonomski, roba kao i svaka druga. Kada se na sve robe, uljučujući i prirodna bogastva, primeni cenovni mehanizam, to će voditi ka štedljivijem korišćenju oskudnih resursa. Degradacija prirode i neefikasno korišćenje resursa mogu da budu eliminisani samo ako privatno vlasništvo i individualna inicijativa zamene državnu inerciju i nekompetentnost. Ako tržište upravlja tehnološkim inovacijama biće obezbeđeni supstituti za sada već osiromašene prirodne resurse. Iza ovakvih doktrina krije se pokušaj neograničene pljačke javnih i prirodnih resursa. Privatizacija različitih oblika javnog vlasništva deo je globalne ekspanzije kapitala kojom se kreiraju nove mogućnosti za proizvodnju profita, pljačkanje zajedničke imovine i uspostavljanje privatne kontrole nad prirodom.
Postojeća javna preduzeća u Srbiji poslednji su ostatak progresivnih tekovina preostalih iz socijalističkog perioda. Prodajom javnih giganata kao što su EPS i Telekom, Srbija će ostati bez privredne infrastrukture preko koje može da utiče na ekonomski razvoj i da vodi smostalnu ekonomsku politiku. Privatizacijom javnih preduzeća javni monopoli pretvoriće se u privatne, a neće biti stvoreno tržište. Javne monopole moguće je držati pod demokratskom kontrolom, privatni monopolisti nastoje da povećavaju cene tako što ucenjuju potrošače koji nemaju slobodu izbora.
Tako ćemo ubrzo u Srbiji imati potpuno primenjen neoliberalni model organizacije privrede u kome će vlasništvo nad najvrednijim prirodnim i privrednim reusrsima biti u rukama stranih kompanija, a domaće stanovništvo biće proletarizovano. Vlade zemalja u kolonijalnom položaju sistematski proizvode siromaštvo, to je način da se domaće stanovništvo natera da nadniči u stranim kompanijama za bedne plate. Većina naroda u Srbiji biće lišena osnovnih tekovina civilizacije.
Da bi javna preduzeća služila javnim ciljevima iz njih moraju biti isterane političke stranke. Partijske oligarhije već su izvršile divlju privatizaciju javnog sektora, tako što je on pretvoren u rezervoar privilegija za stranačke prvake i njihove pristalice i glavni izvor korupcije u društvu.
Miroslav Samardžić, politikolog