Piše: Miroslav Samardžić
Desetine hiljada ljudi maršira već nedeljama beogradskim ulicama, ali to još uvek ne znači da je počeo Vučićev kraj. Posle izborne krađe 1996. demonstracije protiv Miloševića trajale su mesecima, ali režim nije pao. Opozicija je tada bila mnogo organizovanija i snažnija nego danas, ali Milošević je bio potreban Zapadu kao „faktor mira na Balkanu“ zbog implementacije Dejtonskog sporazuma. Ako malo pogledamo primere iz političke istorije videćemo da masovnost demosntracija često ne izražava stavove većinskog javnog mnjenja. Maja 1968.u Parizu je demonstiralo više sotitna hiljada ljudi, neki kažu čitav milion, organizovan je i generalni štrajk. Predsednik De Gol pobegao je u Nemačku, izgledalo je da će Francuska doživeti radiklane društvene promene. Krajem juna održani su izbori za Nacionalnu skupštinu na kojima je desnica osvojila 58 posto glasova, a levica 41 posto. Najveće demostracije u istoriji zemlje sa levičarskim programom konsolidovale su desnicu i ojačale vlast francuske buržoazije.
Sadašnje demonstracije masovnije su od protesta „1 od 5 miliona“, iz 2018/2019, ali dele iste slabosti. U međuvremenu opozcija nije ojačala svoju poziciju i organizaciju, njeni lideri i dalje nisu u prvom planu, već se sakrivaju iza javnih ličnosti.
Izgleda da su današnji protesti, kao i prethodni, socijalno i prostorno organičeni i da predstavljaju neku vrstu pobune prestoničkih srednjih klasa. Iz dosadašnjih govora na demonstracijama ne izgleda da će se one otvoriti prema problemima običnih ljudi, koji čine većinu biračkog tela. Jedan zrenjaninski taksista rekao mi je – meni je sve jedno ko je na vlasti, ja ću uvek biti taksista.
Ideološko-politička ograničenja protesta nije teško objasniti. Demonstracije organizuju uglavnom liberalno – demokratske, kosmopolitske, proevropske stranke koje se zalažu za obaranje naprednjačke autoritarne vladavine, ali ne i za društvne promene. Krajnji cilj je povratak na stanje pre 2012, a većina građana Srbije baš to ne želi. Naprednjaci su došli na vlast ne zbog toga što su nudili alternativni program, već zbog toga što većina birača, s razlogom, nije više htala da podržava petooktobarske stranke.
Da stvar bude još jasnija, protesti nisu izbili zbog toga što je opozicija svojim aktivnostima uspela da podstakne nezadovoljstvo Vučićevom vladavinom. Masakri u jednoj elitnoj beogradskoj osnovnoj školi i Mladenovcu bili su okidač. Društvo se suočilo sa jedinstvenim događajem u srpskoj istoriji – jedan trinaestogodišnji dečak iz ugledne porodice počinio je masovni zločin nad svojim vršnjacima. Dan kasnije dvadesetogodišnjak je u okolini Mladenovca počinio još jedno masovno ubistvo. U oba slučaja zločini nisu bili politički motivisani. Građanska pobuna bila je neka vrsta spontane masovne psihičke odbrane u situaciji velike društvene traume.
Slabost opozicije samo delom se može objasniti autoritarnim načinom vladavine Aleksandra Vučića. Opoziciono delovanje u Srbiji je krajnje otežano, naročito zbog toga što u zemlji postoji gotovo potpuni medijski monopol. Televizije i tabloidi pod Vučićevom kontrolom demonizuju svakoga ko se suprotstavlja vlastima. Ipak, ideološka ograničenja opozicije važan su uzrok njene političke neuticajnosti. Ključni problemi proevropske opozicije su jednostrana prozapadna orijentacija, koja je u Srbiji nepopularna, i odsustvo alternativnog koncepta društvenog sistema. Ali, ni tzv. patriotska opozicija, koja je proteklih nedelja skoro potpuno pasivna, ne bavi se socijalnom problematikom.
Nedavni izbori u Turskoj svedoče o teme koliko su spoljnopolitička pitanja važna u opredeljivanju birača i u kojoj meri je nepopularan neoliberlani ekonomski sistem koji je nametnut sa Zapada. Čihan Tugal, sociolog sa Kalifornijskog univerziteta u Berkliju ističe da se tokom kampanje šestočlana opozicija i njen predsednički kandidat Kemal Kiličdaroglu nisu bavili društvenim i ekološkim posledicama neoliberalnih reformi sprovedenih u proteklih četrdeset godina. O kurdskom pitanju uglavnom su ćutali. Zalagali su se za obnovu vladavine prava i profesionalizaciju državne administracije kojom danas dominiraju nekompetentni i korumpirani Erdoganovi kadrovi.
Implicitni cilj opozicije bio je povratak na razvojnu strategiju zemlje pre 2010. i ponovo uspostavljanje dobrih odnosa sa Zapadom. Ekonomski model iz 2000-ih, bio je zasnovan na brzoj privatizaciji, prilivu stranog kapitala i rastućem javnom dugu.
U spoljnoj politici opozicija je podržavala prozapadnu i antirusku orijentaciju što faktički predstavlja odobravanje američke hegemonije na Bliskom istoku. Istovremeno je zanemarila najvažnija regionalna pitanja.
Nacionalističko-islamistička koalicija, nasuprot tome, povlađivala je antizapadnim osećanjima. Erdogan je insistirao da odnosi Turske sa Rusijom nisu ništa manje važni od onih sa Sjedinjenim Državama.On je uspešno balansirao u sukobima velikih sila i uspeo da u značajnoj meri ostvari stratešku autonomiju. Pod njegovim vođstvom Turska sa osamostalila u odnosu na SAD i Evropu, a ispunjavala je svoje obaveze kao članica NATO.
Opozicija se nadala, ističe Tugal, da će visoka inflacija i loše upravljanje državom, uključujući i kastrofalno reagovanje na zemljotres, uništiti kredibilitet vlade. Ali na kraju, frustracija ovim problemima nije bila dovoljna da svrgne aktuelnog predsednika. Za to je bila potrebna alternativna vizija – sadržajna i konkretna – koju opozicija nije imala (Cihan Tuğal, Erdoğan’s Resilience, https://newleftreview.org/sidecar/posts/erdogans-resilience).
Sistem je u Turskoj autoritaran, učesnici na izborima nisu bili ravnopravni, a najuticajniji mediji su pod kontrolom režima. Na stotine Erdoganovih protivnika su u zatvoru. I pored svega toga nepobitno je da je bar deo biračkog tela prilikom glasanja favorizovao neka strateška pitannja u odnosu na svakodnevnicu.
Slučaj Turske ima neke sličnosti sa Srbijom. Jednostrana ideološko-politička orijetntacija većeg dela opozicije onemogućava je da prodre u deo biračkog tela koji kontrolišu Vučić i SNS. Opozicija se uporno drži gubitničkih platformi i nema snage, hrabrosti, ali ni želje da razvije alternativne programe. Vučić je toga svestan i njegov nastup u sredu 7. juna nagoveštava novu strategiju u suzbijanju protesta. Dosadašnje nervozne i kontraproduktivne poteze Vučić će pokušati da zameni korumpiranjem siromašnijih delova stanovništva, koji i inače čine njegovu izbornu bazu. Ti delovi populacije čine „Vučićev zid“ koji opozicija ne samo da ne može da probije, već i ne pokušava.
I dok sve veći broj ljudi učestvuje na demonstracijama u Beogradu izgleda da režim planira privatizaciju najvećih i najvažnijih javnih preduzeća. U Zrenjaninu, na primer, lokalna naprednjačka vlast favorizuje koncept privatno-javnog partnerstva kao zaobilazni način privatizacije.
Povlačenje iz skupštinske procedure Predloga zakona o upravljanju privrednim društvima u vlasništvu države samo je kupovina vremena. Vučić se uplašio da bi privatizacija preostalog nacionalnog bogatsta mogla dovesti do pobune dela zaposlenih u javnim preduzećaima, što bi omasovilo poroteste i dalo im opasniji politički sadržaj.
Eventualna privatizacija EPS-a i njegova predaja u strano vlasništvo predstavljaće završni udarac našem narodnom i državnom suverenitetu. Parola dana morala bi da bude – ne damo EPS. Uskoro ćemo videti da li će na demonstracijama biti postavljeni takvi zahtevi.
Autor je politikolog iz Zrenjanina