Pre pola godine novinarka portala VOICE Ivana Gordić Perc, a odmah za njom i televizija N1, obelodanili su da više stotina Vijetnamaca angažovanih na gradilištu buduće fabrike guma „Linglong“ u Zrenjaninu živi u neuslovnim barakama u industrijskoj zoni grada. Danas su ovi objekti napušteni. Deo vijetnamskih radnika premešten je u nešto bolji smeštaj, a deo se vratio u domovinu, pobegavši iz „radnog logora“, iz položaja u kojem su postojali svi elementi radne eksploatacije u cilju trgovine ljudima.
“Bolji smeštaj” je zgrada firme „Penfarm“, u istoj industrijskoj zoni. Ovde se danas, prema saznanjima Ivane Gordić Perc, nalaze preostali vijetnamski građevinci, nakon privremenog boravka u selu Ečka, u jednoj kući i lokalnom hotelu. Osim što su prebačeni u malo uslovnije prebivalište, radnici nisu u boljem položaju nego na početku, navodi Hristina Piskulidis iz ASTRE. Ova organizacija je zajedno sa Inicijativom A11 u novembru sačinila potresan izveštaj o položaju vijetnamskih građevinaca. Narednih meseci ostali su sa njima u kontaktu, dostavljajući im hranu i potrepštine.
„Na osnovu poseta u januaru evidentno je bilo to da je radnicima i dalje nedostajalo hrane, čiste vode, zimske garderobe i prekrivki. Bili su zastrašeni, pod nadzorom i nisu smeli samovoljno da napuštaju smeštaj. Čak i ako je kapija otvorena, nisu izlazili, što nije neuobičajeno kada su u pitanju ekploatisane i ucenjene osobe. Često su davali oprečne informacije – u onlajn komunikaciji se žale, ali na licu mesta, pod prismotrom, tvrde da je sve u redu “, navodi Piskulidis.
Ističe da su poslednji put bili u kontaktu sa jednim od radnika sredinom februara, ali da se on u međuvremenu vratio u domovinu. Prema podacima koje su dobili od policije, to je u januaru učinilo 27 državljana Vijetnama, a prevoz im je organizovala kineska firma, izvođač radova na izgradnji „Linglonga“. Međutim, Piskulidis ističe i nezvanične podatke – da je od prvobitne grupe od 400-500 radnika, u Srbiji ostalo njih 200.
U barakama iz industrijske zone, koje je policija naknadno ocenila opasnim za stanovanje zbog rizika od požara, danas, čini se, niko više ne živi. Pre šest meseci nije im se moglo prići od ograde i pripadnika obezbeđenja, domaćeg i kineskog. Osim što su branili snimanje lokacije, oni su umeli i da lupkaju po prstima „neposlušne“ novinare, svedoči Ivana Gordić Perc.
Fotografisali su mi lice i tablice automobila, a tražili su da slikaju i novinarsku iskaznicu. U početku su me pratile osobe koje su razumele srpski i to zatim prenosile svojim šefovima. Bila sam prilično uznemirena ovim iskustvom, navodi novinarka VOICE-a.
Kada je zajedno sa koleginicom iz Dojče velea pratila preseljenje radnika, kinesko obezbeđenje im je blokiralo prolaz u jednoj uličici sa po dva vozila na obe strane.
„O tome smo obavestile urednike, a aktivisti koji su bili u blizini su došli i praktično nas izbavili“, seća se Ivana. Navodi da su prethodno kineski čuvari divljačkom vožnjom pokušavali da ih spreče da izađu na glavni put.
Sve ovo novinarka je prijavila advokatu, kao i timu NUNS-a koji se bavi bezbednošću novinara, međutim reakcije tužilaštva nema. Neće je ni biti, smatra Gordić Perc.
„Pre par nedelja sam sa jednom novinarskom ekipom obišla lokaciju gde su sada radnici. Nakon snimanja, kineski menadžeri su počeli da izlaze iz objekta. Izašao je i čovek koji mi je jesenas branio da radim svoj posao. Ovo sam shvatila kao poruku: Mi smo i dalje ovde. Ne možete nam ništa“, konstatuje novinarka.
INCIDENTI NISU IZUZETAK VEĆ PRAVILO
Sprečavanje izveštavanja o radnicima angažovanim na zidanju „Linglonga“ nije jedini incident koji je kineska kompanija priredila. Prošlog maja obezbeđenje ovog gradilišta pokušalo je da spreči holandske novinare da snime izjavu aktiviste Građanskog preokreta stotinak metara ispred kompleksa buduće fabrike. Uskakali su između kamere, novinara i aktiviste, a u jednom trenutku su odgurnuli snimatelja i kameru. Isto se desilo i ekipi „Njuz maksa“ par dana kasnije. Za sprečavanje učešća građana na javnim raspravama o “Linglongu” pobrinule su nešto ranije lokalna vlast u Zrenjaninu i pokrajinska u Novom Sadu, uz pomoć skupštinskih obezbeđenja i policije.
Tekst je objavljen u nedeljniku “Vreme” u izdanju od 14.04.2022. godine