Piše: Svetlana Jeremić
U zrenjaninskom naselju Dolja pa i u čitavom gradu, mi roditelji mlađe dece imamo problem kada dođe proleće i lepo vreme, kuda s decom?! Prva asocijacija svih nas je izaći na svež vazduh, ali decu baš ne možeš samo izbaciti na ulicu, lepo bi bilo odvesti ih na dečje igralište, u neki park ili ih provozati biciklom, prošetati uz reku… Ali mi u ovom gradu ništa od navedenog nemamo uređeno!
Od kada sam, pre osam godina postala roditelj, živim u ovom gradu i neprestano uviđam njegove nedostatke. Dolja je lep, miran deo grada, ali bez ikakvih sadržaja za decu. Na jedinom „igralištu“ sprave su neupotrebljive, pohabane, trava je visoka i neodržavana, a klupe slomljene. Ne mireći se sa takvim stanjem, krenem da se raspitujem ko je za to nadležan i odgovoran. Zamislite, na snazi je novi Pravilnik o bezbednosti dečijih igrališta koji je stupio na snagu 24.11.2018. godine. Pravilnik je donelo Ministarstvo privrede (valjda ne moram da vas podsetim da je naš sugrađanin Knežević glavni tamo), a po rečima, opet našeg sugrađanina, državnog sekretara Starčevića “lokalne samouprave neće imati problem da obezbede sredstva” (izjava od 02.02.2018).
Pitam nadležne: koliko je igrališta u Zrenjaninu po tom Pravilniku napravljeno i funkcionište? Odlučim da pozovem gradsku upravu, građevinsku inspekciju (pošto sam od komunalne inspekcije digla ruke, beskorisni su, pokazalo se više puta) i kažem da je obližnje igralište nebezbedno, a oni mi vrlo „ljubazno“ objasne da nisu nadležni i da mogu samo da ga zatvore i da provere sa urbanizmom pošto tu nije ni predviđeno da bude igralište (a nalazi se već 30 godina). Onda se obratih i Kancelariji za brze odgovore, Sistemu 48 i kbo@grad, kojima sam uputila e-mail o stanju i izgledu našeg igrališta, kao i pitanje gradonačelniku. Od Sistem-a 48 dobila sam odgovor da je moje pitanje prosleđeno Odeljenju za privredu, izvesnoj gospođi Tomović. Od njih nisam dobila odgovor pa sam im i sama uputila e-mail i sada čekam Godoa.
Gradonačelniku sam nakon prvog, posle tri nedelje uputila i drugi dopis koji je ponovo ostao bez odgovora. U međuvremenu sam kontaktirala i sekretara naše mesne zajednice koji mi je objasnio da je problem praktično nerešiv, ali se i on sam potrudio, kontaktirao komunalnu službu i dobio obećanje da „već sutra“ (od tad je prošlo više od mesec dana) izdaju nalog da se izvrši sanacija na igralištu. Zamislite, posle samo mesec i po dana sanacija je izvršena tako što je zakrpljen lanac od jedne ljuljaške.
Možda tokom sledećeg proleća kada neka deca poodrastu dobijemo pristojno igralište, neku klupicu, stazicu ili uređeni kutak. Nadajmo se!
Kažu da život svih nas i naše dece čine mali trenuci od kojih nastaju uspomene. Neki lep, sunčani dan proveden u bezbrižnoj igri nenadano se ureže u sećanje za ceo život… Ali sada se, kažu, “rešava budućnost Srbije”, a deca i obični ljudi sa svojim svakodnevnim problemima nisu u centru pažnje zbog tih velikih tema. Možda treba da odložimo odrastanje dece?