Iako je Kina danas prisutnija na Balkanu nego prothodnih decenija to, ipak, nije dovelo do ravnoteže moći između velikih sila na našem prostoru. Naprotiv, samo je povećan broj moćnih država kojima moramo da plaćamo danak.
Jedna od modernih srpskih obmana je da će rast Kine dovesti do velikih geoplitičkih promena na Balkanu i da će međunarodni položaj Srbije biti drastično popravljen. To je još jedan dokaz koliko je veliko odsustvo realizma u našoj političkoj kulturi. Naime, u ekonomskom, političkom i vojnom pogledu Srbija je i dalje u čvrstom zapadnom zagrljaju. Udeo zapadnog kapitala u privredi Srbije daleko je iznad onog iz Kine. Isti odnos je i kad je u pitanju javni dug. Srbija se graniči sa državama koje su ili članice NATO ili su pod potpunom zapadnom kontrolom. Najzad, i strana bespovratna pomoć koja je u Srbiju stigla u poslednje dve decenije uglavnom je, prema zvaničnim podacima, dolazila iz EU (3,5 milijarde evra) i SAD (1 milijardu dolara). Nju, naravno, prati i politički uticaj. Iako pojačano prisustvo Kine na Balkanu nije u suštini promenilo poziciju Srbije, delimično je popravljena njena pregovaračka pozcija prema EU. Treba podsetiti na jednu zanimljivu anegdotu iz devedesetih. Kada je Milošević tada zatražio od kineskih rukovodilaca da više pomognu Srbiji, oni su mu, prema svedočenju Ivice Dačića, odgovorili kineskom poslovicom:”daleka voda vatru ne gasi”. Danas je Kina bliža Balkanu. Kapital svojom dinamikom poništava i preoblikuje prostor.
Usporavanje procesa pridruživanja zapadnobalkanskih država EU ostavilo je prazan prostor na kome Kina pokušava da poveća svoj uticaj. Unija oteže sa proširivanjem zbog straha da bi tako mogla da uveze balkanske sukobe i da postane još komplikovanija za upravljanje. Kinesko angažovanju na Balkanu ekonomski je motivisano. Kompanije iz Kine organizuju proizvodnju u Srbiji kako bi robu prodavale na tržištu EU. Automobilske gume koje će proizvoditi Linglong u Zrenjaninu kupovaće evropska automobilska industrija. Da bi tržiše EU bilo otovoreno, nužno je održavanje dobrih međusobnih političkih odnosa. Kina izvozi u Srbiju svoju prljavu tehnologiju i podržava autoritarnu vlast Aleksandra Vučića. Za nju je važan kritični geografski položaj Srbije kao kopče prema Centralnoj Evropi. Kineske investicije ne donose Srbiji transfer tehnologije, a na gradnji infrastrukture i fabrika angažovan je veliki broj kineskih radnika. Kina nastoji da uđe na tržište EU preko investiranja na perifernim evropskim tržištima. Ona nije zainteresovna da se sukobljava sa Unijom, već da joj bude partner na Balkanu.
Ekonomista Albert Hiršman, analizirajući trgovinsku strategiju Nemačke u prvoj polovini dvedesetog veka, uočio je da je u međunarodnoj trgovini ona nastojala ne samo da ostvari ekonomsku dobit, već i da stekne političku i vojnu moć. Robert Atkinson smatra da slično danas postupa i Kina. Ona, čak i kad su jake ekonomije u pitanju, čini napore da ih učini zavisnim od svog izvoza, da tako oslabi njihove privredne kapacite i podredi ih potrebama svoje ekonomije. Kina najpre, tobože iz nesebičnih razloga, dodeljuje pomoć. Potom slede krediti pod nepovoljnim uslovima, angažovanje kineskih preduzeća u gradnji infrastrukture i slično. Kad napadnuta zemlja ne bude u stanju da otplaćuje kredite ostaće bez vredne imovine, a kineski politički uticaj u njoj će rasti. U ovakvu kineski zamku već su upale Crna Gora i Severna Makedonija.
Prošle godine režimska propaganda u Srbiji veličala je na sva zvona kineske donacije u medicinskoj opremi. Ispostavilo se da su kineske vakcine protiv virusa kovid-19 sumnjive efikasnosti. Potom je Vučić najavio megalomanske infrastrukturne projekte koji će biti finansirani kineskim kreditima. Ukoliko se njegova obećanja ostvare, glavni “infrastrukturni” poduhvat u našoj zemlji narednih godina verovatno će biti put u dužničko ropstrvo. Procenjuje se da će javni dug Srbije do kraja ove godine dostići trideset milijardi evra. Gradnjom često nepotrebne infrastrukture zaduženost će se povećati, a Srbija će postati zavisna od svih velikih centara akumulacije kapitala. Takav scenario predstavlja pravu nacionalnu katastrofu.
Kineska spoljna politika vođena je kapitalističkim i nacionalnim interesima, isto kao kada su u pitanju zapadne države. Ona sledi Konfučija isto koliko i zapadne demokratije Kantov koncept večnog mira. Kina nije država koja promoviše promenu društvenih odnosa u svetu, kao što je nekad činio SSSR. Ona je danas kapitalistička sila kojoj odgovara status kvo. Kineska spoljna politika je globalistička i ne počiva na proleterskom internacionalizmu. Ona odavno nije antiimperijalistička. Dakle, Kina je danas konzervativna sila u međunarodnim odnosima. Eventualni veći konflikt između nje i SAD biće konflikt dveju konkurentskih kapitalističkih država, a ne sukob autoritarnog sistema protiv demokratije (neideološki multilateralizam). Kina će podržavati razvoj nerazvijenih zemalja samo ako je to u njenom nacionalnom interesu.
Miroslav Samardžić, politikolog