Prenosimo tekst ruskog sociologa, levičara i disidenta Borisa Kagarlickog o uzrocima i posledicama rata u Ukrajini
Rat između Rusije i Ukrajine ne samo da je uništio živote mnogih hiljada ljudi u obe države, već je i zadao težak udarac levom i levo-liberalnom političkom diskursu na Zapadu. Tokom mnogo godina, ideološki klišei su se razvili i uspešno funkcionisali, omogućavajući manje-više predvidljiv odgovor na svaki sukob i krizu u savremenom svetu. Pouzdano smo znali da je glavni izvor problema politika konzervativnih elita Zapada, usmerena na ugnjetavanje naroda globalnog juga. Zato pacifisti i socijalisti treba da kritikuju NATO blok, da saosećaju sa državama koje su pod pritiskom Zapada, čak i ako su njihovi politički režimi veoma daleko od bilo kakve demokratije. Događaji od 24. februara, kada je prozapadno orijentisana Ukrajina bila izložena agresiji vladara Rusije, koji su se proglasili borcima protiv zapadnog uticaja, zbunili su i dezorijentisali mnoge. Naravno, osuda agresije bila je gotovo opšta, osim jednog broja marginalnih grupa i pojedinaca koji su se suprotstavili ne samo levom mejnstrimu, već i stvarnosti. Međutim, moralistička osuda rata i agresije pokazuje se kao nedovoljna ne samo za formulisanje političkih stavova, već i za ocenu onoga što se dešava. Takav pristup ne daje ni odgovor na pitanje za šta se tačno treba boriti, i šta treba ostvariti u trenutnoj situaciji.
Činjenica da se rusko-ukrajinski rat ne uklapa u uobičajenu priču o zapadnom imperijalizmu koji ostvaruje svoju dominaciju nad drugim zemljama i narodima ne znači da treba odustati od kritike postojećeg globalnog sistema. Ovde je opasnost drugačija: rizikujemo da postanemo taoci uobičajenih gotovih formula, a odbijamo da analiziramo stvarnost, koja je složena i protivrečna.
Pokušajmo da razumemo šta se konkretno dešava, a da ne podlegnemo ideološkim klišeima jedne ili druge strane.
Ko je odgovoran?
Naravno, najveću odgovornost za sadašnji rat snose ruska oligarhija i Putinov režim. Možemo i treba da govorimo o kršenju ljudskih prava u Ukrajini, o tome da su 2014. nova vlast u Kijevu i njene pristalice upotrebile silu protiv građana koji su protestovali na jugoistoku (ne samo u Donjecku i Lugansku, već i u Harkovu i Odesi). Treba imati na umu i smešne pokušaje zabrane ili suzbijanja ruskog jezika („zahtev je koliko nemoralan koliko i sulud”, kako je rekao ukrajinski reditelj Sergej Loznica). Danas o tome otvoreno govore ne samo oni koji su uvek kritikovali vlasti u Kijevu, već čak i mnoge pristalice tamošnjeg režima, kao što je Aleksej Arestovič, savetnik predsednika Zelenskog. Ali podsećanje na sve ovo ima smisla tek nakon što se imenuje glavni krivac, a to su sadašnji vladari u Kremlju.
Naravno, režim koji se u Rusiji formirao proteklih godina nije pao s neba, niti je samo rezultat ludila jednog čoveka, niti je proizvod opakih sklonosti grupe oko njega. Režim se sasvim prirodno formirao na osnovu ekonomske politike koja je odražavala logiku modernog neoliberalizma i uz punu podršku Zapada.
Kada se govori o sankcijama, ne treba zaboraviti da je integracija Rusije u globalna tržišta – putem izvoza mineralnih sirovina – dovela do formiranja tipičnog kapitalizma na periferiji, kao što se desilo u mnogim zemljama Afrike. ili Azije. Takav kapitalizam iznedrio je odgovarajuće društveno-političke strukture i odnose, prakse koje danas jednoglasno osuđuje „prosvećeni Zapad“ kao „neevropske“. Sankcije su iznuđene i zakasnele, one podrivaju postojeću ekonomsku strukturu i interese vladajućih krugova u Rusiji. U budućnosti one mogu stvoriti objektivnu osnovu za sistemske promene u našoj zemlji. Ali ove promene mogu postati stvarnost tek nakon sloma sadašnjeg režima.
Vladajući krugovi Zapada i Ukrajine dele odgovornost za rat sa Putinovim režimom, ali upravo taj režim je glavni uzrok aktuelne krize. Bez njegovog političkog uklanjanja sa scene ne možemo se nadati nikakvom rešenju. Prihvatati drugačija tumačenja znači ne samo podržati Kremlj, već i doprineti beskonačnom produženju rata sa svim pratećim katastrofama. Ovo mora da zapamti svako ko sanja o humanom i pravednom svetu.
Biti protiv Putinovog režima znači odlučno se suprotstaviti pokušajima da se on identifikuje sa ruskim društvom i ruskom kulturom uopšte (a upravo to je centralni element zvanične propagande aktuelnog režima). Tokom 20 godina Putinove vladavine u Rusiji, masovni protesti su izbijali mnogo puta, čitavi gradovi postali su opozicioni (iz Volokolamskog ili Habarovskog okruga), organizovane su višemesečne kampanje otpora koje nisu prestajale uprkos oštroj represiji. Jedina stvar koja je suštinski razlikovala ruske proteste od onoga što se dogodilo u Ukrajini i mnogim drugim zemljama je to što su protesti ovde uvek bili mirni i nenasilni. U tom smislu, iskustvo Rusije jasno opovrgava teoriju Džina Šarpa, popularnu u liberalnoj javnosti, da se diktature navodno plaše mirnih protesta i da se uz njihovu pomoć one mogu srušiti. Na mirne proteste, bez obzira na masovnost, vlast je reagovala ili ravnodušno ili represijom.
Sadašnji rat bi mogao radikalno da promeni situaciju. Ali razvoj događaja zavisiće od toga kako se stvari odvijaju u Ukrajini.
Koje mirovne inicijative zaslužuju podršku?
Dugotrajni rat neminovno stavlja na dnevni red pitanje primirja. Antiratni pokret u Rusiji se za to borio od prvog dana rata. Čak i zvanična istraživanja javnog mnjenja u Rusiji pokazuju da većina stanovništva podržava brzi prekid neprijateljstava.
Ali kada se govori o miru, ne sme se pomagati onima koji su pokrenuli ovaj rat. Ukoliko primirje ne podrazumeva povlačenje ruskih trupa na položaje od 23. februara, takva inicijativa je u suštini podržavanje agresije i priznavanje „prava“ jedne države da silom zauzme i drži teritorije druge. U ovom slučaju, uopšte nije važno kako se odnosimo prema vlastima koje trenutno postoje u Ukrajini. Zauzimanje njene teritorije je kršenje ne samo državnog suvereniteta, već pre svega prava i sloboda stanovništva koje tamo živi, čije mišljenje niko i ne pomišlja da uvažava. Posebno pada u oči kada ovako nešto predlažu pojedini liberalni politički komentatori na Zapadu, koji smatraju da je moguće razgovarati o teritorijalnim ustupcima ili reviziji granica stranih država ne razmišljajući o tome šta stanovnici tih zemalja stvarno žele. Šta je to, ako ne klasičan primer kolonijalističkog razmišljanja, koje ne priznaje pravo starosedelaca da sami odlučuju. A ako govorimo o dogovoru Putina i Zapada, zašto se predlaže da se to pitanje reši na račun Ukrajine? Zašto, umesto da razgovaramo o sudbini Hersona, ne pristati na povratak Aljaske „na svoje matične ruske obale?“
Jasno je da će povlačenje ruske vojske sa okupiranih teritorija značiti priznanje poraza. Upravo to Putinov režim nastoji da izbegne po svaku cenu, a ne zato što su nekome u Kremlju zaista potrebni Herson ili Mariupolj, pretvoreni u ruševine. Vladajući krugovi Rusije sasvim su svesni da bi poraz u ratu rezultirao i njihovom sopstvenom propašću i početkom revolucionarnih komešanja u zemlji. Zato su spremni da neograničeno nastavljaju neprijateljstva, bez obzira na cenu koju će morati da plati društvo u vidu ljudskih života ili ekonomske štete. A kada je reč o primirju, oni će prihvatiti samo ono rešenje koje bi im omogućilo da barem pripišu sebi zasluge za uspeh. Ali tu ne treba imati iluzija: Putinov režim je država čije je dalje postojanje moguće samo u uslovima trajnog rata. Neće moći da se uspostavi nikakav stabilan mir, pa čak ni primirje, i to nikako zbog toga što su, kako nam često govore, u Kremlju na vlasti zli imperijalisti, koji neće mirovati dok ne unište Ukrajinu. Rusijom vladaju neprincipijelni i korumpirani pragmatičari koji su jednako ravnodušni prema sudbini i Rusije i Ukrajine. Međutim, oni su se upleli u sopstvene protivrečnosti i, budući da su raspalili nacionalistička osećanja u onom delu društva koji im je još lojalan, jednostavno neće moći da se vrate na stanje koje je postojalo pre početka ukrajinske krize.
Da se podsetimo, Putinova vlada na početku rata nije iznosila nikakve teritorijalne pretenzije prema Ukrajini. Kremlj generalno nije bio u stanju da formuliše bilo kakve razumljive zahteve, ograničavajući se na opšte insistiranje da „nacisti“ navodno vladaju u Ukrajini. Nemogućnost da se iznesu određeni zahtevi ili dosledno izjasni o ciljevima rata posledica je činjenice da pravi razlozi za izbijanje neprijateljstava nisu ležali u sferi rusko-ukrajinskih odnosa, pa čak ni međunarodnih odnosa. Uzroke rata treba tražiti u unutrašnjoj političkoj krizi Putinovog režima. Vladajućim krugovima je bio potreban „mali, pobednički rat“ da bi se završila reorganizacija vlasti zbog sve lošijeg zdravlja vladara i rastućeg otuđenja između države i društva. Sada je jasno da je produženje rata osujetilo planove Kremlja. Ali priznanje vojnog neuspeha značilo bi totalnu političku katastrofu za Putinovu oligarhiju. Zato je u aprilu 2022. godine, kada je na Istanbulskoj konferenciji gotovo došlo do dogovora da se okonča rat i počne povlačenje trupa, napredak iznenada zastao. Nakon procene unutrašnje političke situacije, Putinovo okruženje je došlo do zaključka da je mir za njih opasniji od nastavka rata.
Šta će biti sa Putinovim režimom?
Naravno, Putinov režim nije započeo svoj život u istom obliku u kome danas postoji. Pimedbe i optužbe da se ova vlast „dugo toleriše“ (poput sličnih varljivih argumenata o navodnoj kolektivnoj odgovornosti Rusa za sadašnje stanje) potpuno su besmisleni. Politički sistem u Rusiji je prošao kroz postepenu evoluciju, postajući sve autoritarniji, ali je svoj sadašnji oblik konačno dobio relativno nedavno, kao rezultat „puča odozgo” koji je izveden pod maskom ustavne reforme 2020. godine. Ali čak ni ovaj državni udar nije se dogodio u vakuumu, i nikako nije bio samo rezultat Putinove žudnje za vlašću ili intriga njegovog najužeg kruga. Sve je to bio rezultat duže ekonomske stagnacije, rasta masovnog nezadovoljstva i sve intezivnijih sukoba unutar vladajuće klase. U takvoj situaciji vlastodršci nisu našli drugi izlaz osim pooštravanja autoritarne kontrole nad društvom, demontaže preostalih demokratskih sloboda i eklatantne represije. A onda, kada ništa od toga nije bilo dovoljno, usledio je rat, koji je, po njihovoj računici, trebalo da obnovi društveno jedinstvo.
Ali kalkulacija gospodara Kremlja o toku rata u Ukrajini pokazala se potpuno pogrešnom. S jedne strane, događaji svakim danom sve više pokazuju koliko su ljudi koji su zemlju uvukli u sadašnju katastrofu nesposobni mediokriteti. S druge strane, svaki pokušaj izlaska iz ćorsokaka zahtevaće od njih da priznaju neuspeh, a to neminovno vodi postavljanju neprijatnog pitanja o odgovornosti. Stoga je ljudima koji sada vladaju u našoj državi ugodnije da tonu sve dublje u katastrofu nego da pokušaju da je prevaziđu. Upravo je unutrašnja politička kriza u Rusiji glavni razlog za početak rata i razlog zašto on ne može da se završi, uprkos očiglednom nepostojanju izgleda za uspeh.
Rat se neće završiti dok ne dođe do promene režima u Rusiji. Ovo nije ideološki stav, već temeljni politički princip samog Putinovog režima, koji ne može da opstane osim odugovlačenjem rata u nedogled. Na nesreću za vlastodršce iz Kremlja, večiti rat je nemoguć, pogotovo što se pretvara u beskonačan niz neuspeha i poraza, što neće stabilizovati režim.
Očigledno je da ljudi oko aktuelnog predsednika i mnogi političari na Zapadu kao najbolji izlaz vide da u najskorije vreme ponude putinizam bez Putina, pošto trenutno stanje zdravlja prvog građanina omogućava takvu mogućnost. Strateška perspektiva, ka kojoj se postepeno okreće ruska elita, je da se odgovornost prebaci na jednog čoveka i da se napravi nekakv dogovori sa stranim vladama, a zatim da se nastavi vladanje zemljom na stari način. Ali, čak i ako se ovaj scenario realizuje u bliskoj budućnosti, neće uspeti da održi status kvo. Rusija je zrela za duboke promene. Sa završetkom rata one će početi, bez obzira da li se to nekome sviđa ili ne.
Originalni tekst je na adresi: https://russiandissent.substack.com/p/how-will-the-war-end
S engleskog preveo: Miroslav Samardžić, politikolog iz Zrenjanina
Boris Kagarlicki je direktor Instituta za studije globalizacije i društvenih pokreta i glavni urednik moskovskog časopisa Leva politika. U vreme SSSR-a bio je hapšen i zatvaran zbog disidentskih aktivnosti. Autor je velikog broja knjiga. Zbog levičarskog angažmana u postsovjetskoj Rusiji takođe je bio hapšen.