Javno-komunalna preduzeća se osnivaju da bi zaštitila javni interes i obavljala komunalnu delatnost, kao što im naziv kaže. A šta se dešava u praksi?
Javno-komunalno preduzeće koje se bavi upravljanjem javnim parkiralištima, a ima ga svaki veći grad, ustupa svoj posao privatnom preduzeću. Kada građanin pošalje SMS kojim plaća parkiranje, novac s njegovog telefonskog računa se ne uplaćuje tom javno-komunalnom, već privatnom preduzeću kome je posao naplate ustupljen. S obzirom na to da u lancu naplate usluge postoji jedan akter više, jasno je da je i cena viša.
Reketiranje građana zbog nečeg što nije ni javni interes ni obavljanje komunalne delatnosti postaje daleko vidljivije u slučaju prinudne naplate parkiranja. Evo jednog primera iz Zrenjanina.
“Obaveštenje o ustupanju potraživanja uz opomenu pred utuženje” koje stigne onima koji nisu platili parkiranje otkriva sledeće:
– parkiranje se zapravo plaća privatnom preduzeću,
– to privatno preduzeće angažuje advokata da naplati potraživanje,
– taj advokat preti da će angažovati izvršitelja da naplati potraživanje,
– parkiranje koje (u Zrenjaninu) košta maksimalno 50 dinara po satu je postalo neplaćena “dnevna karta” od 1.200 dinara,
– troškovi advokata su 3.600 dinara,
– preti se troškovima izvršitelja od najmanje 30.000 dinara i zateznom kamatom.
Ako dođe do prinudnog izvršenja, građaninu će biti naplaćeno (najmanje) oko 40.000 dinara zato što (možda) nije platio 50 dinara za parkiranje, a najveći deo naplaćenog iznosa neće otići za unapređenje parkirališta ili bar neki drugi javni interes, nego privatnom preduzeću, advokatu i izvršitelju.
Da li društvo ovakvim propisima i načinom funkcionisanja štiti javni interes i doprinosi boljem obavljanju komunalnih delatnosti? Da li se postiže osnovna svrha postojanja javno-komunalnih preduzeća? Da li javni sektor radi u interesu građana ili “kolje vola za kilo mesa”?