Piše: Predrag Jeremić
Jedna od najzanimljivijih tema lokalne politike je na koji način se raspolaže gradskim budžetom. Ova tema je uvek bila teren na kome je lokalna vlast nailazila na kritiku građana. Zakon o lokalnoj samoupravi obavezuje lokalne vlasti da uključe građane u javnu raspravu pre donošenja ključnih dokumenata od lokalnog značaja kao što je lokalni budžet. Na zrenjaninskom primeru to izgleda tako što se u decembru, pre donošenja, tačnije pukog izglasavanja, budžet javno prezentuje objavom u lokalnom nedeljniku. Jedne godine (2015) imali smo i iznimku, takozvano „participativno budžetiranje“ koje je sprovedeno (baš u izbornoj godini!) uz podršku nevladinih organizacija NALED i BIRN, kao i EU. Građani su se u mesnim zajednicama izjasnili o ponuđenim predlozima i odlučili kako će se potrošiti 32 miliona dinara što je manje od 1% ukupnog budžeta Zrenjanina. Gradonačelnik Janjić i njegova svita na sva zvona hvalili su se ovim projektom, ali su već sledeće godine zaboravili da ga obnove, ili ne daj Bože, prošire i institucionalizuju što bi bilo normalno, ako su već u javnim nastupima pričali o njemu kao značajnom dostignuću.
Uopšte, koliko se u gradu Zrenjaninu strateški planira upravljanje javnim finansijama i razvojem grada? Koliko su građani spremni i raspoloženi da učestvuju u tom procesu?
Prvi koraci u ovom pravcu nastali su već posle petooktobarskih promena 2000. godine kada se i država Srbija odnosno SR Jugoslavija konačno opredelila za put pridruživanja Evropskoj uniji što je značilo i obnavljanje pokidanih veza sa organizacijama koje su se bavile reformom lokalne samouprave. Prvi strateški dokument koji je definisao javnu politiku našeg grada u nekoj oblasti bio je LEAP – Lokalni ekološki akcioni plan donet 2003. godine. Njegov primer postao je indikativan i za sve ostale strateške planove koje je usvojio grad Zrenjanin. Naime, u LEAP-u su veoma studiozno konstatovani ekološki problemi na teritoriji grada: počev od vode za piće, zagađenih vodotokova, lošeg upravljanja otpadnim vodama, nepošumljenosti, zagađenja vazduha; predložene su određene mere i rokovi za njihovo otklanjanje, ali je sve ostalo kao spisak lepih želja za čije se sprovođenje grad i njegovi organi nisu pobrinuli iako su se obavezali da će ih sprovesti. Tako je bilo i sa Strategijama održivog razvoja grada 2005-2013. i 2014-2020. kao i sa Strategijom razvoja kulture grada Zrenjanina 2014-2020. Sledeće godine bićemo u poslednjoj izlaznoj godini dve i dalje aktuelne strategije grada, a u ovom trenutku niko od odgovornih ne radi ozbiljno na monitoringu i sprovođenju zacrtanih mera i planova koje su definisane u ovim odlukama.
Posle pet godina od usvajanja Kulturne strategije grada, gotovo ništa od zacrtanih mera nije ostvareno. Recimo u jačanju prostornih i tehničkih kapaciteta ustanova planiralo se proširenje Biblioteke izgradnjom aneksa, renoviranje zgrade Kulturnog centra, novi prostor za Savremenu galeriju, rekonostrukcija zgrade Pozorišta, a sve u vremenu od 2015-2022. Da bi se nešto od ovih ambicioznih planova i ostvarilo, do sada bi već trebali da vidimo nešto od obrisa infrastrukturnih ulaganja, makar i izrađene projekte dogradnje, rekonstrukcije i slično. Tek, posle 5 godina od donošenja, imamo rekonstruisani foaje Pozorišta (novcem Ministarstva kulture) i renoviranu čitaonicu u Biblioteci zahvaljujući donaciji sugrađanina Đure Mijatova. Od ozbiljnijih ulaganja grada ništa. Budžetski novac grada u prethodnih nekoliko godina najviše se usmeravao u popločavanje centra, postavljanje skupocenog mobilijara i izgradnju kružnih raskrsnica. Postavlja se logično pitanje: šta će nam strateški planovi ako ih ne sprovodimo? Zašto ih ne sprovodimo? Imaju li građani Zrenjanina uticaja na donošenje i sprovođenje strateških odluka grada?
Dobro je da je u određenim krugovima u Gradskoj upravi u poslednjih 20 godina postojala svest o važnosti strateškog planiranja razvoja grada. Ne treba zaboraviti na pozitivan uticaj nevladinog sektora i njegovu vezu sa razvijenim zapadnim zemljama koje su finansirale i podsticale ovakve programe naglašavajući mogućnost sufinansiranja velikih projekata nakon izrade strateških planova. Čini se da se čitav posao u Zrenjaninu završavao donošenjem ovakvih planova. Uticaj građana u postupku donošenja planova nije bio dovoljan, a apsolutno je nepostojeći u postupku sprovođenja. Da li su kadrovski i finansijski kapaciteti za njihovo sprovođenje bili nedovoljni ili nije postojala politička volja da se postupa u skladu sa strateškim odlukama? U atmosferi neprekidne izborne kampanje, potrebni su brzi rezultati pa je najlakše krečiti fasade, asfaltirati rupe i usmeravati se na one projekte koji će najpre garantovati sigurnu kapitalizaciju na prvim izborima, a ne one koji su stvarno potrebni i od kojih će većina građana imati dugoročnu korist.